Текст је изворно објављен на порталу РТВ КиМ 30. децембра 2020. године под насловом Упркос неслободи и угрожености: Најлепша књижевност 2020.

Зашто је 2020. година била значајна за српску књижевност на Косову и Метохији?

Година иза нас сасвим сигурно неће остати упамћена по издавачким подухватима. Пандемија, односно перцепција пандемије у већем делу света, условила је низ до сада незапамћених мера и ускраћивања слобода, које, дакако, нису погодавале животу уметности, па тако ни афирмацији писане речи. Таква ситуација вероватно је приморала и српске писце са Косова и Метохије да своје завршене рукописе не предају у штампу ове године, јер је било јасно да услед отказивања готово свих књижевних манифестација, неће моћи да своје књиге представе јавности на адекватан начин.
Ипак, и поред изразито неповољних услова, три наслова објављена 2020. године, које потписују српски косовски аутори, завређују пажњу, јер обогаћују укупну српску књижевност, па и културу.
Почетком ове године, у издању Матице српске из Новог Сада, изашло је ново капитално дело српског лингвисте Митре Рељић, професорке на Филозофском факултету у Косовској Митровици. Реч је о књизи Српска гробља на Косову и Метохији: уништена споменичка и језичка баштина, која представља још једно у низу суморно сведочанство о положају српске културне баштине на овом подручју после рата 1999. и Погрома 2004. године. Овај студија, као и претходна социолингвистичка и културолошка студија Српски језик на Косову и Метохији данас (2013), као ниједне до сада осветљавају размере, узроке и последице затирања српског језика и српске културне баштине на овом простору.
Љубитеље поезије могла је да обрадује и друга књига младе српске песникиње Александре Јовичић (живи у Лешку, рођена у Ораховцу). Након збирке песама Лутања (2018) – која је изузетно добро прихваћена у Београду, али и у Сарајеву и у Бања Луци – и у најновијој песничкој књизи Наше мале смрти Јовичић наставља да описује ужас истости, а у том контексту је посебно значајан доживљај рата, лично проживљен и посматран изблиза, уклопљен у свеопшту несрећу човечанства. У меланхолично-носталгичним стиховима персона песника поистовећује се са избеглицом, односно „човеком без домовине“, али то само у површинском семантичком слоју упућује на косовско страдање и косовски усуд. Лирски субјекат је странац у егзистенцијалистичком смислу, отуда, осуду рата, и осуду прогона, и свеприсутног зла, надјачава лична драма лирског субјекта, уплив у ништавило у себи, у сопствени понор и мрак, из којег искачу авети. Наша мала смрт је, могло би се и тако рећи, наша друга, коначна, смрт (заборав). Песмама, које делују као прозно казивање разломљено на стихове, прошарано успелим метафорама, и ретко виђеним песимизмом, Александра Јовичић је именовала савремено доба као бескрај беспућа и безнађа, придодајући косовско-метохијској поезији битну нијансу новог значења и квалитета.
Рафинирани читаоци и критичари много су очекивали од друге песничке књиге такође младог српског песника из Лепосавића Душана Захаријевића. У својим (нео)авангардним покушајима Захаријевић је био потпуно усамљена уметничка појава у литератури српскога Југа, о чему сведочи његово дебитантско остварење Антологија савременог песништва/ Антилогија свевременог речништва (2017). Ниједан писац у савременој српској косовско-метохијској поезији није отишао тако далеко у погледу експеримента, у покушају да традицију неоавангарде уклопи у постмодернистичке стратегије. Значење његових стихова може се ишчитати у концепту а не у појединачним стиховима или песмама, песничким сликама, метафорама, речима, језику. Антологија савременог песништва/ Антилогија свевременог речништва говор је великог немог човека, говор језика у свој величини његове немости. Празнина више није иза речи, него у њима самима.
Ипак, најновија песничка збирка Душана Захаријевића (Не)доход, показује велики поетички заокрет у стваралаштву овог младог аутора. Приметан је у њој, и превише, утицај управо оних војвођанских песника, окупљених око „Бранковог кола“, захваљујући којима му је прва песничка књига овенчана наградом „Стражилово“ у Сремским Карловцима. (Не)доход је испуњен метафоричким неодређеностима, пренатрпан неологизмима и оригиналним језичким кованицама, лексички пребогат и метрички презвучан, али семантички прилично испражњен.
Поред ове три књиге, 2020. година значајна је јер је и дефинитивно потврдила да се рецепција српске косовско-метохијске књижевности поправља и да је тренд њеног прећуткивања у оквиру националне литературе завршен. Ако се током већег дела XXI века перцепција дела овдашњих стваралаца сводила углавном на рецензије објављене, у виду предговора или поговора, у самом издању, на понеки приказ у косовској уметничкој периодици или на извештај са промоције нове књиге у локалним медијима, последњих година, па тако и ове 2020, књижевници са Косова и Метохије све више бивају прихваћени и у Београду и у Новом Саду, али у центрима културе у Босни и Херцеговини и у Црној Гори. Њихови текстови, као и текстови о њима, објављују се и у престижним српским часописима за уметност (рецимо, и у Летопису Матице српске, Повељи), они гостују, и о њима се говори и у водећим српским медијима. Један од аутора који је можда и најзаслужнији за поправљање рецепције косовских аутора јесте проучавалац српске књижевности Жарко Миленковић – вероватно и најуспешнији савремени песник са овог подручја, први српски књижевник са КиМ који је својом поезијом (циклусом Мушко писмо, објављеном 2015. у Сарајевским свескама) скренуо пажњу књижевне јавности изван Србије, уводећи у књижевност појам „мушко писмо“, а потом, збирком песама Крхотине лета (2019), објављеној у најспрестижнијој песничкој едицији у Србији (Повеља, Краљево), побрао, управо ове, 2020. године, симпатије књижевне критике у читавом региону. Наиме, Миленковићеви прикази, критике, есеји, студије (а неки од тих текстова објављени су у уметничкој периодици и научним зборницима и током ове године) указали су на књижевне, уметничке и естетске вредности косовских аутора, односно на аутентичност и самосвојност, оригиналан допринос укупној литератури писаној на српском језику, показале стилске, поетске, идејне, идеолошке особености и различитости српске косовско-метохијске литературе, које сведоче о до сада непримећеној разноврсности и богатству савремене књижевности у овом делу света.
Круна напора да се скрене пажња на косовску-метохијску књижевност јесте серијал емисија На веслу прича – Косово и Метохија (аутора Растка Шејића), емитованих током новембра 2020. године на каналима јавног сервиса Србије (РТС). Осим већ признатих аутора (Петар Сарић, Драгомир Костић, Новица Соврлић, Живојин Ракочевић), Шејић је афирмисао и нека нова песничка имена са Косова и Метохије: поред Жарка Миленковића и Бранку М. Касаловић из Зубиног Потока, једну од ретких самосвојних женских књижевних гласова, који се не уклапа ни у један стереотип.
Тако је ова година заокружила можда и једну од плоднијих деценија у историји српске књижевности на Косову и Метохији, потврђујући да најлепша књижевност (и уметност уопште) на српском језику понекад настаје, не у центру, него на рубним деловима српског културног простора. Упркос свему, упркос неслободи и егзистенцијалној угрожености стваралаца; или, можда, управо захваљујући томе.

Извор: РТВ КиМ >>